Piše: Petar Kliškini?

Ispa san skroz iz ?ira. Znate vi iz kojeg. Ima ve? misec dana nisan ima poštenog uleta ženama, a da bi situacija bila još ozbiljnija moran van priznat da nisan previše ni razmišlja o tome. Šta se to doga?a s menom, zašto san posta takav?
Sino? san ima lipu priliku. Iša san popit pivu sa prijateljen iz Sinja tamo u one kafi?e u Ciboninom tornju, malo se raspri?ali, zezali dok nisan skužio da sidimo ve? dobra tri sata i da bi bilo pametnije da oden do stana i malo otvorin knjigu. Tako je i bilo, pozdravili se mi lipo, ja odma uvatin tramvaj i po obi?aju nigdi ne sidnen (premda je bilo mista) nego se naslonin skroz na kraju „vagona“. Nakon nekoliko trenova skužin da kraj mene sidi jedna lipa, smišna mala. A di ?e jadna sama u ovu uru, nabila slušalice, žva?e žvaku i svako malo je vrti po prstu. Fino i pristojno obu?ena, duge lipe kovr?ave plave kose. Pogledala i ona mene. Ja se vrajerski nasmijen i okrenen facu prema prozoru. Ma vidi bogati, i ona se meni nasmijala.
„Kakve san ja bezvezne sri?e“, pomislin ja sam u sebi kad san se sitio da živin samo dvi tramvajske stanice od Cibonina tornja (ilitiga u prijevodu: 3 minute ?iste vožnje). A šta ?u, jedino mogu molit Boga da mala iza?e s menon. Gledan o?e li se dignit kad smo došli blizu stanice. Bogami o?e, a šta ?u joj sad re?, a? Kako ?u joj upast? A i ne virujen da ovako smišna mala nema momka.
Izlazimo iz tramvaja, ona ide kraj mene, vadi cigaru iz torbe, stavlja je u usta i pokušava na? upalja?. Eto mi prilike. Brzopotezno izvadin svoj upalja? sa natpisom jedne birtije u Sinju, turnen joj ruku pod nos i sa izrazitin sinjsko-imotsko-bosanskim naglaskom kažen klju?nu ri?: „Na“.
Utekla ?a. Pripalila duvan, pogledala me malo ?udno i produžila korak kako bi utekla isprid mene. Do maloprin mi nije bilo jasno di san falio. 

Kad san ve? kod zagreba?kih pri?a, mogu van re? da san se skroz zalinio. Totalno. Nema šanse da igdi iden pješke, samo koristin tramvaj. Odma se sitin kako san prvi put bio u Zagrebu i vozio se onin starin tramvajen di se vrata sama otvaraju, to jest šofer ih otvori sve odma.
I sve bi to bilo u redu da sutradan ujutro nisan mora i? na fakultet i ka za nesri?u do?e meni onaj novi, moderni tramvaj di ti sam tribaš stisnit tipku da se otvori, a ja to, normalno, nisan zna. Ti boga, šta ne otvara vrata? Mašen ja voza?u da san ja tu, a on me ?udno gleda.
"Koju gospu me gledaš tako, otvaraj vrata bogati", viknen ja a on samo zakoluta o?ima i pribaci pogled prema naprid. Narednih trideset sekundi san lupa šakon u vrata, tuka nogama i izbeštima šofera kako je lupež, kurbin sin i bezobraznik. A vidin da unutra ljudi pucaju od smija. Šta je vama smišno? Neka baba mi se smilovala, stisla tipku i vrata su se otvorila. Nije mi bilo jasno. Lipa plava ženska se najsr?anije smije.
"Šta je tebi mala smišno", okrenen i ja na zajebanciju.
"A eto to što nisi znao otvorit vrata", nasmije se i ona.
"Jebiga, seljak ?e uvik bit seljak, šta san ja zna".

Osim šta san se zalinio, skužio san da san i kulturna nula. Da se razumimo, fino i pristojno san dite (sve babe su mi rekle), ali nisan za kulturne doga?aje i manifestacije.
Evo u zadnje vrime svi pri?aju kako po cile dane idu u kino i gledaju filmove. Zadnji kojeg san ja pogleda je bio neki š?eti ljubavni film (ne pitajte me zašto i kako). Sve je bilo dobro, ?ak san se i uživio dok nije došlo do trena di glavna glumica sazna da ju je de?ko privario. I on njoj dolazi re? kako ljudi lažu, selo pri?a pri?e i da on nju nije vara.
"Ma šta nije govno jedno, ja san ga vidio, trisni ga, ubij ga, laže te!", ja se prodera prid cilin kinom. Ostatak filma su me svi blido gledali. A šta san ja kriv šta san sta na njenu stranu? Ubijte me, ne mogu mu?at. Jedino mogu gledat koji stari film di je luk i strila najmodernije oružje i di jedan drugome pra?kom ga?aju u glavu.

Najzanimljivija stvar mi se dogodila danas dok san pio svoju prvu jutarnju kavu.
Vidin da je do mene sidio neki ?ovik, školovan, ?ita neke puste pametne knjige. Kako je sidio sam, zovne mene da mu se pridružin. A šta ?u, ne mogu odbit ?ovika pa san lipo sio, upozna se i sve po protokolu. Kaže mi da se zove Ante, iz Hercegovine, završio ekonomiju. Ode je doša kod nekog prijatelja. Pri?ali smo o svemu živome, o balunu, o životu u Hercegovini i Dalmatinskoj zagori i na kraju smo došli do toga šta studiran.
-"Znaš li ti da jedan sto?ar zaradi više od bilo koga drugoga", kaže on meni.
-"Sto?ar?"
-"E, sto?ar. Evo recimo ti ?eš bit novinar, uz sve beneficije i dnevnice pla?a ?e ti najviše narest do 6,7 iljada kuna. I šta je najgore, sidit ?eš u zadimljenoj redakciji, ne?eš se previše kre?at, uglavnon ne?eš živit zdravo. A jedan sto?ar, pastir, vanka je na lipome zraku, zdrav je ?ovik i zara?uje 8 iljada kuna na misec!".
-" Bogati dragoga, da 8 iljada kuna?!?"
Odma san uze mobitel i zovnio ?a?u.
-"Alo"
-"?a?a, vra?an se ku?i, ne?u više studirat. Uzmi mi molin te 10 ovaca i 10 krava, davat ?u ti pola od zarade i lipo ?emo živit. Ja ?u bit zdraviji, a bogami i ti ?eš bit zdraviji.
-"Mali, ajde u p...u materinu, šta si se opio najranije!!!".